Arhiva za kategoriju: SLAM I SCENA

Šta nije dobar poetski performans?

Piše – Milan Mijatović

M.M.

U prethodnom tekstu koji je bio posvećen temi šta nisu slem scena i slem poezija, pisao sam konkretno o pojmu scene. Ovaj put bih obradio konkretnije samu predstavu šta je nastup slem pesnika pred publikom. Da bih izneo svoje tumačenje dobrog nastupa pred publikom, krenuću oprobanom metodom a to je šta nije dobar nastup i gde ljudi koji izvode svoju poeziju, najčešće greše.

Za ili protiv čitanja poezije sa papira?

Zašto je čitanje poezije sa papira loše? Pesnici koji čitaju svoju poeziju u većini slučajeva nemaju pravi odnos sa publikom. Papir je nekakva vrsta „belog zida“ između pesnika i publike koji onemogućava pravu komunikaciju. Dobar nastup podrazumeva da pesnik dok izvodi svoju poeziju može da gleda ljude u publici i da prenosi svoju energiju i svoje emocije na neposredan način. Publika takođe uzvraća ovu vrstu komunikacije jer ne postoji zid od belog papira koji zaklanja lice pesnika od radoznalih pogleda iz publike. Veći je stepen bliskosti između pesnika i publike, kada ne postoji „beli zid“.

Postoje pesnici koji dobro čitaju poeziju sa papira i koji uspevaju toplinom svog glasa i izražajnošću da prevaziđu problem „belog zida“, ali ovaj zid i te kako umanjuje sposobnosti poetskog performera da uspostavi pravu komunikaciju sa ljudima koji su došli da čuju i vide njegov nastup. Umesto da se pesnik bavi svojim nastupom, pokretom, gestovima, mimikom i izražajnošću, on značajnu energiju troši na čitanje svoje poezije a vidno polje mu je znatno ograničeno na odštampani ili napisani tekst. Ova situacija se dodatno pogoršava ako pesnik nastupa u klubu koji je slabije osvetljen i gde treba uložiti još veći napor da bi se pesma pročitala sa papira. Jedini način da pesnik zaista „oslobodi“ svoj nastup je da poput glumca odbaci papir i ponovo dobije prostor ispred sebe. Ako ovo uradi, počeće da doživljava prostor i ljude koji su u tom prostoru, a postaće svestan svog tela i mesta koje njegovo telo zauzima u prostoru.

Organizujući poetske događaje, promenio sam 17 noćnih kljubova za 6 godina. Uočio sam sledeće nedostatke poetske scene na kojoj ljudi čitaju sa papira. Najveći nedostatak je taj da ako ne postoji dobra selekcija pesnika i njihove poezije, dolaze u većini slučajeva ljudi koji žele da ih neko vidi i čuje, ali oni sami nemaju potrebu da nekoga vide i čuju. Dešavalo se da dvadesetak ljudi za veče čitaju svoju poeziju i većina njih je pokazivala znatnu dozu autizma za druge pesnike. Predstavljalo im je veliko zadovoljstvo da pred publikom pročitaju svoju poeziju i to su u većini slučajeva radili na loš način, ali nakon toga bi silazili sa scene, naručivali pivo, prilično glasno pričali sa poznanicima i nisu bili zainteresovani da čuju druge. To je zaista zanimljiv fenomen koji govori i o ljudskoj prirodi! Pesnici bi se ređali na sceni, željni da ih neko čuje i vidi, željni priznanja i aplauza, ali kao da su ulazili u drugi mod kada siđu sa scene. Bili su potpuno nezainteresovani za tuđu poeziju…

Kao primer lošeg nastupa, navešću jednu dobru pesnikinju. Kažem „dobra“ jer ima zanimljivu poeziju, ali njen nastup je veoma loš. Kada izlazi da uzme mikrofon, uvek gleda u pod kao da se stidi. Svi u publici po njenom držanju mogu da provale da je uplašena i ukočena i da je trese trema. Uzima mikrofon, grčevito vadi papir i drži ga ispred sebe. Počinje veoma brzo da čita. Čita brzo i nerazumljivo u pola glasa. Publika kao prvo zbog brzine čitanja nije sposobna da doživi njenu poeziju. Ona jednostavno brzim čitanjem ne dozvoljava publici da zaista registruje makar jedan stih. Tiha je i guta slova, što dodatno situaciju čini još tragičnijom. Na kraju kada završi, brzo se sklanja sa scene kao da je nešto zgrešila i kao da na taj način se trudi da što pre zaboravi mučno iskustvo za nju… Kada bi je neko pitao zašto uopšte nastupa pred publikom, koji su njeni motivi, verovatno bi odgovorila da želi da neko čuje njenu poeziju. Na žalost, ovakvim nastupom niko nije čuo njenu poeziju. Čuo je brzalicu pomešanu sa mrmljanjem. Ovo se sigurno ne može nazvati poetskim nastupom pred publikom. Tokom vremena, ako poetska scena se svede na ovaj manir i većina pesnika nastupe na sličan način, jedini motiv publike da dolazi biće jeftino pivo, muzika u pauzama i druženje. Sada nastaje drugi problem još gori od prethodnog. Kada su izvođači loši i ne mogu zaista zanimljive sadržaje da ponude publici, masa počinje da žamori. Ljudi u publici počinju sve glasnije i glasnije da pričaju, dok se čitav poetski događaj ne pretvori u masovno brbljanje ljudi koji se zapravo dosađuju i u komunikaciji traže izlaz iz dosade.

Dugo vremena mi je trebalo da shvatim da ne postoji loša publika. Postoje samo loši izvođači koji ne mogu da publiku uzmu „pod svoje“ i da je prikuju za sebe svojim nastupom i opštom pojavom. Izvođač mora da ima snagu i veštinu da publiku pridobije za sebe i da je zainteresuje. Ako to ne zna, ne može se smatrati poetskim performerom. Naravno i ovde ima izuzetaka.

Naveo bih primer kluba Ilegale koji je imao svoje stalne goste na balkonu koji nisu dolazili zbog poezije, već im je to bilo mesto gde mogu da popiju kafu i da se ispričaju. Izbor kluba i publike koja nije „zalutala“ na poetski događaj su takođe bitni elementi poetske scene. Veoma je bitno takođe da se ne organizuju poetski događaji na mestima koja su sterilna i gde postoji neka vrsta simulacije scene, a publiku čine nekoliko volontera i organizatori događaja. U tom smislu, dobru publiku treba „negovati“, kao i dobre izvođače. Tokom godina se formira publika koja dolazi zbog poezije, publika koja nije zalutala i koja interaktivno kumunicira sa izvođačem na sceni.

Zašto je dobro odbaciti papir? Pesnik koji odluči da odbaci papir, više će se truditi oko svog nastupa na sceni. Ulaganjem energije i volje u učenje pesama napamet, zatim vežbanjem izvođenja poezije na slem radionicama, dobija se motivisan i oslobođen izvođač koji sebi postavlja visoke ciljeve, a to je da vlada publikom i scenom. Pesnik je „probuđen“, dobija novi prostor oko sebe, sagledava scenu na drugačiji način.

Posle mog prvog nastupa bez papira, osetio sam ogromnu razliku. Po prvi put sam video zaista ljude u publici. Video sam one koji me slušaju pažljivo i one koji imaju slabiju koncentraciju. Mogao sam da usmerim svoju energiju upravo na one ljude u publici koji me ne slušaju i koji pričaju između sebe, da bi ih pridobio i zainteresovao za nastup… i zaista je uspevalo. Usmerio bih energiju glasa na grupicu koja priča u uglu. Oni bi osetili da im se obraćam, prestali bi da pričaju i počeli bi da me slušaju. Na ovaj način je moguće uticati na sve ljude u publici. Ono što se zaista dešava je da ukidanjem „belog zida“ između pesnika i publike, dolazi do promene i publika bolje reaguje na izvođača.

Motivi publike i motivi poetskog performera

Postoji velika razlika između motiva publike i motiva poetskog performera, kada se organizuje poetski događaj.

Motivi ljudi koji u svojstvu publike posećuju noćne klubove i vole poeziju je da se dobro zabave i da im u glavi ostane po neki dobar stih. Oni traže zabavu, druženje i zanimljivo iskustvo koje mogu doživeti kroz savremenu poetsku scenu.

Motivi poetskog performera koji se sprema za nastup, nikada ne treba da budu okrenuti ka zabavi. Poetski performer pre svega treba da ponudi zanimljive sadržaje publici i da ljudi u publici ne zažale što su došli na poetsko veče. Motivi poetskog performera ne treba da se vezuju za dobro provedeno veče, još jednu noć gde bi mogli da utucaju vreme, već treba da se vezuju isključivo za uspešan nastup. Zapravo jedini pravi motiv poetskog performera treba da bude da to veče ima uspešan nastup koji će ostaviti utisak na publiku. Tamo gde drugi traže žurku i provod, on treba da vidi mogućnost za dobar poetski performans.

Lično i javno – amaterizam i profesionalizam na poetskoj sceni

Samopouzdanje je bitan faktor uspešnog poetskog nastupa. Gledao sam na sceni pesnike i pesnikinje koji čitaju svoju poeziju bez trunke samopouzdanja. Izlazili bi na scenu kao da unapred znaju da će to biti loš nastup. Pogrbljena leđa, vuku se dok hodaju, zbunjen smešak koji odaje nesigurnost i opšta usporenost na delu i rečima. Jedna pesnikinja je čak izjavila na sceni da će da pročita svoje „mrtvosane pesme“. Pesnici i pesnikinje koji sebe ne cene i koji nastupaju bez trunke životne energije i samopouzdanja, teško da će ostaviti dobar utisak na publiku, a mogu takođe da očekuju od publike istu takvu reakciju. Publika će postati zlovoljna i nezainteresovana.

Ono što je veoma bitno za poetske performere je da razumeju da se na sceni ne sme biti „ličan“ u smislu korišćenja poetskog nastupa da bi se čovek ispucao zbog teškog dana, privatnih problema ili problema na poslu. Svi lični problemi treba da nestanu kada performer izađe na scenu. Upotrebiću tuđu rečenicu „da delo postane lik“. Nezavisno od toga kakav nam je bio dan, da li smo dekintirani, pospani, gladni, nezadovoljni, imamo ljubavne ili egzistencijalne probleme, sve to mora da nestane i da bude resetovano kada izlazimo na scenu i kada treba da naše delo govori umesto nas.

Naša pesma i naš nastup emituju određenu energiju. Naše delo gradi novi život i nove likove tih tri minuta na sceni i publika za tri minuta treba da dobije uvid u jedan svet koji smo stvorili našom pesmom. Naša pesma treba da govori umesto nas, a ne naše trenutno nezadovoljstvo ili neka lična frustracija koja se desila tog dana. To je ujedno i razlika između amatera i profesionalca.

Poetski performeri koji sebe smatraju profesionalcima, nikada nisu lični na sceni i uvek ulažu maksimalnu energiju i volju u svoj nastup, nezavisno od spoljašnjih okolnosti, lošeg dana, malobrojne publike ili nekog neželjenog događaja kao što je recimo otkaz na poslu ili smrtni slučaj u porodici. Sve to na sceni mora da nestane, inače poetski performer je samo još jedan žalosni amater koji kuka pred publikom koju zabole uvo za njegove lične probleme i koja je to veče došla da bi dobila nešto što se ne dobija svaki dan, znači zadovoljstvo i nova iskustva u kvalitetnim sadržajima izvođačke poetske scene.

Nastaviće se…