Arhiva za kategoriju: VESTI

Ciao, Ancona!

Povodom festivala La Punta della Lingua.
Piše: Bojan Samson

Evo me u Ankoni, velikoj luci na italijanskom srednjem Jadranu. Ovde sam početkom jula nastupao na slem večeri u sklopu poetskog festivala La Punta della Lingua. Frančeska i Luiđi, divni ljudi iz organizacije festivala, pozvali su me da gostujem u revijalnom delu slem takmičenja kao pesnik iz Srbije.

Reći ću odmah: na bih sebe definisao kao slem pesnika. Nisam ni siguran šta znači slem poezija. Ne znam šta odvaja slem poeziju od tradicionalne, klasične poezije. Možda naslućujem šta je spaja sa tradicijom. Dobar deo kulturne i književne tradicije potiče iz naroda, plebsa, populusa. Tako je i sa slemom. Slem je poezija za narod, svetinu, građanstvo. Voditelj slema u Ankoni pokušao je u svojim besedama da poveže ovu disciplinu sa tradicijom, sa kulturom u najširem smislu. Sa Petrarkom, Pazolinijem itd. Slem je deo subkulture, ali pretenduje da postane nešto više.

Šta je zapravo slem? Ispovest, psihoterapija okrenuta publici koja nagrađuje svaki srećni spoj iskrenosti i lucidnosti. Psihodrama. Teatralnost. Očajnička potreba za komunikacijom. Ipak, ne podnosim prazno glumatanje i dramljenje iza kojeg ne stoji autentična emocija i misao. Volim izvođače sa kvalitetnom poezijom. Neka samo stoje na jednom mestu i bezizražajnog lica izgovaraju jednoličnim glasom tekst, ali ako osetim neki kvalitet u tom tekstu, pružiću im šansu.

Kod slem poezije mi se sviđa atmosfera, pesnički performansi, publika, sva ta frka…

Zahvaljujući slemu sam upoznao neke sjajne ljude i pesnike. Omogućio mi je da putujem, da vidim svet. Da se družim, da saznam nešto novo. Da budem ushićen, entuzijastičan i oduševljen. Da komuniciram, da učim, da se radujem. Da navijam. Da se preispitujem. Da radim na sebi. Prvi put sam to osetio u Briselu, u decembru prošle godine, na Evropskom šampionatu u slem poeziji. Drugi put početkom jula, na festivalu La Punta della Lingua.

Sviđa mi se italijanski slem. Ne razumem ga, ali mi se sviđa. Volim ritam italijanskog jezika, njegovu melodičnost, njegovu osećajnost, ekspresivnost itd. Imam osećaj da italijanski slemeri govore nešto važno njima, ali i publici. Volim tu energiju i emociju italijanskog slema. Dopada mi se njihova izvođačka virtuoznost. Italijanski slemeri su radoznali. Zainteresovala ih je moja poezija. Zainteresovali su se za srpski jezik. Spremni su za razmenu. Za upoznavanje i učenje.

Možda i najveći kompliment u mojoj pesničkoj karijeri uputio mi je Luiđi, umetnički direktor festivala, kada mi je priznao da je njemu najvažnije da zadovolji svoju publiku, a ne pojedine pesničke sujete. Na taj način je izgubio neke prijatelje među pesnicima jer nije želeo da ih uvrsti u program svog festivala. Ako zove nekog pesnika, zove ga zato što smatra da ovaj može nešto ponuditi publici. To je način na koji bi trebalo da razmišljaju akteri pesničke scene u Srbiji ako žele da je unaprede. Publika se pita, njen sud je jedino važan, a ne mišljenje ili sujeta pojedinca.

Srpska slem scena treba mnogo da uči ako želi da napreduje. Da razume kako slem nije isključivo psihoterapija na sceni, već potreba za komunikacijom i prepoznavanjem. Kako se može pisati ispovedna poezija, ali istovremeno i društvena i angažovana, ona koja se tiče svih nas. Kako se može biti ubedljiv i istinit na sceni, a ne dramiti i ne urlati onda kada za tim nema potrebe. Kako se odličan slem performans sastoji od odlične pesme koja se odlično izvodi. Kako je publika ipak najvažnija.