Razgovor u pivnici između Ježi Grotovskog i Mark Smita

Piše – Milan Mijatović

M.M.

Teatar Labaratorijum u okviru koga je Grotovski, poljski pozorišni reditelj i idejni tvorac „Siromašnog pozorišta“ delovao od 1959. do 1984. godine, ostavio je glumcima i performerima u nasleđe metodu koja se sastoji od niza vežbi koje oslobađaju glumca i pomažu mu da prevaziđe prepreke i barijere. (1)

Srž ovakvog pristupa je SUSRET. Glumci kroz stalni rad na sebi i u susretu sa drugima, otkrivaju svoju pravu prirodu i otvaraju se prema sebi i drugima. Ono što je podsvesno u čoveku, izlazi napolje, postaje uočljivo. Čovek osvešćuje svoje najskrivenije sadržaje i tajne i iznosi ih na površinu. Ovakav pristup podrazumeva veliku iskrenost čoveka prema sebi, a tu iskrenost uočava i publika kada glumac ili performer nastupaju na sceni. Čin samootkrivanja je suština susreta. (1)

Slem poezija je inicirana u u salonu Get Me High (Naduvaj me) u Čikagu, novembra 1984. godine. Građevinski radnik Mark Smit, nezadovoljan napornim i dosadnim akademskim čitanjima, došao je na ideju da poeziji treba interakcija sa publikom. Ovaj pristup je urodio plodom, privukao je publiku i čitav svet se zainteresovao za slem poeziju. (3)

Srž slem scene je SUSRET. Pesnik kroz slem nastup se iskreno otvara prema publici, a takođe otkriva i ogoljava sebe, bez potrebe da se krije iza „belog zida“ (papira). Slem je zapravo herojski pokušaj da se poezija približi običnim ljudima i da se spusti u pivnice, kafane i noćne klubove. Poezija postaje uzbudljiva jer je u formi takmičenja, a publika ima svoje miljenike i manje omiljene pesnike. Publika postaje kritičar i slobodno i neuvijeno izražava mišljenje, bez nameštenih prijatelja kritičara koji su u sistemu akademske scene uvek namenski tu da pohvale pesnika na standardnim književnim događajima. Poezija može da se čita iz knjiga i sa interneta, ali iskustvo koje nudi slem scena je potpuno drugačije. To je živo iskustvo u kome publika aktivno učestvuje i postaje deo poetske scene. Slem je preuzeo poeziju iz biblioteka, učionica i sa fakulteta, a zauzvrat dao je potpuno novo iskustvo običnim ljudima koji u većini slučajeva nisu književno obrazovani i ne kreću se u zatvorenim akademskim krugovima. To je ujedno i krajnji domet demokratije u umetnosti. Pesnici su postali poetski performeri. (1, 2)

Kroz romane Mišela Uelbeka, vrlo često se provlači ideja „pokoravanja“. Ova ideja je prisutna kako u „Karti i teritoriji“, tako i u kontraverznom delu „Pokoravanje“ koje je uzburkalo javnost. Preneseno sa književne terititorije na teritoriju performera i glumca ovo pokoravanje po Grotovskom se ogleda u potpunom davanju sebe. Čovek sa velikim poverenjem ulazi u najdublju intimu, ponizno i bez otpora. Briše se sujeta i dolazi do prekoračenja na drugu stranu. To prekoračenje na drugu stranu, glumci i performeri nazivaju „transom“. Ovo transičko stanje je neophodno, kao trenutak najveće iskrenosti i davanja sebe na sceni. Po Grotovskom, ovo je takođe i veliki pokušaj da se izađe iz sopstvene usamljenosti i ispuni praznina u susretu sa samim sobom i sa drugima. Umetnost se tumači kao ritual, provodnik energije kroz transička stanja izvođača na sceni. Upravo to se dešava i na slem sceni. Dobar slem nastup podrazumeva iskrenost i duboko ogoljavanje poetskog performera, jer svaka nameštenost i izveštačenost vrlo brzo se prepozna u kontaktu sa publikom. Izveštačena racionalnost je nepoželjna, a spontanost mora da dođe iznutra iz najveće intime poetskog performera. (1)

Metoda „šta nije“ je prisutna i u siromašnom pozorištu Ježi Grotovskog, ali i na poetskoj slem sceni koju je utemeljio Mark Smit.

Grotovski je značajan po tome što je jasno postavio pitanje šta pozorište nije. Izražavao je uverenje da pozorište nije skup raznih umetničkih disciplina. Uvek je postavljao pitanje šta to odvaja pozorište od drugih izvođenja. Osloboditi se svega suvišnog u pozorištu, to je bila opsesija Grotovskog. U tu svrhu predlagao je da se pozorište oslobodi svega nepotrebnog: šminke, tradicionalnih kostima, bogate scenografije, igre svetlosti i zvučnih efekata. Pozorište može postojati bez svih ovih stvari, utvrdio je u praksi. Ali postoji jedna stvar bez koje pozorište ne postoji a to je odnos glumca i publike. Bez neposrednog i živog zajedništva glumca i publike, pozorište je mrtvo. On je prvi doveo u pitanje pokušaj pozorišta da imitira film i televiziju. Koliko god se „bogato pozorište“ trudilo da prikrije svoj bezizlaz scenskim efektima i tehničkim trikovima, ostaće inferiorno u odnosu na film i televiziju. Grotovski je bio protiv toga da pozorište podražava film i televiziju, da u jednom šarenilu spajanja različitih stvaralačkih vrsta traži svoj izlaz u savremenom svetu. Smatrao je da pozorište treba da se vrati na svoju osnovu, na ono bez čega ne može da postoji, a to je SUSRET. Po Grotovskom, glumac treba da postane izvor „duhovne svetlosti“ u odnosu sa publikom, koristeći svoje telo i veštinu i tu nikakvi tehnički trikovi i dodatna pomagala ne mogu da budu zamena. Grotovski je pričao o suštini pozorišta. Tražio je istinu. (1)

Eliminisanjem snimljene muzike, omogućio je glumcima da stvaraju muziku svojim orkestriranim glasovima i zvukovima koje proizvode predmeti. Postigao je „muzikalnost jezika“ tako što je ukinuo ono što bi danas reperi nazvali muzičkom matricom. Po Grotovskom, ovo je omogućilo da sama predstava postane muzika. Ukidanjem šminke, naterao je glumce da svoja lica koriste na bolji način putem promene izraza lica i mimike. Lice glumca je „oživelo“ na sasvim drugačiji način. Šminka više nije kao veštačka maska pokrivala i gušila prirodnost i izvornost ljudskog lica. Umesto bogate scenografije, uveo je veću upotrebu pokreta i glasa. (1)

Ova ideja je takođe zastupljena i na slem sceni. Slemer ne koristi muzičku matricu jer želi da sve njegove sposobnosti dođu do izražaja, naročito glas i govor tela. Želi da se oslobodi svega suvišnog: rekvizita, kostima, šminke i muzičke matrice, upravo zato da bi njegovo lice oživelo, glas došao do izražaja a telo koristilo znakove koje publika treba na najbolji način da rastumači. Upravo u ovoj činjenici je i suštinska razlika između književne slem scene i muzičke hip hop (rep) scene. Takođe, ova ista razlika postoji i između poetske Spoken Word scene i poetske slem scene.

Naročito je zanimljivo tumačenje ZNAKA kod Grotovskog. Tvrdio je da u trenutku psihičkog šoka, čovek gubi lažnu prirodnost, to jest svakodnevno, rutinsko ponašanje. U trenutku straha, smrtne opasnosti ili ogromne radosti, čovek upada u neku vrstu zanosa i počinje da koristi ritmički artikulisane znakove. Gubi se čovek konvencija i oslobađa se čovek iz prošlosti koji peva, pleše i prelazi na drugu stranu, van granica racionalnog i razumnog ponašanja. Verovao je da ZNAK a ne svakodnevni pokret je osnovni element ljudskog izražavanja. Tumačeći znakovni jezik on je odmah i postavljao sledeće pitanje, a to je zašto se bavimo umetnošću. Njegov odgovor je bio da na taj način prevazilazimo barijere, prekoračujemo sopstvene granice i ispunjavamo sopstvenu prazninu. „Ono što je mračno u nama, postaje prozirno i osvešćeno„. Čovek skida masku sa svog lica. Masku koja mu ne dozvoljava da iskaže sebe i otvori se kako u odnosu na sebe samog, tako i prema drugima. Životna maska puca i razbija se na deliće, ako čovek uspe da ogoli sebe kroz ovaj brutalni proces i dotakne svoju skrivenu intimnost. Grotovski pominjući surovo pozorište (Arto), ovaj proces poredi sa ponovnim rođenjem novog glumca i ne samo glumca, nego i rođenjem novog čoveka. (1)

Na slem sceni takođe pucaju lažne maske. Slično magijskom ritualu dolazi do prećutnog saveza između pesnika i publike. Pesnik ponesen unutrašnjom energijom i impulsima komunicira sa publikom. Publika ne ostaje ravnodušna, ako je nastup dobar i uzvraća mu svojom energijom. Ulaganjem energije u nastup, slemer se oslobađa lažne „normalnosti“ i izlaze na videlo sve one strasti i impulsi koji čine osnovu svakog ljudskog bića. Slem nastup je okidač koji otvara pravu prirodu pesnika, koja se može zaista videti samo u trenucima velikih zanosa. Slemer takođe koristi ZNAK kao sredstvo komunikacije, oslobađajući se svoje svakodnevne površnosti. Izlazi iz rutine i postaje nesvakidašnji čovek, interesantan i sebi i publici koja gleda njegov nastup. Prekoračuje se granica konvencije i ulazi se u transičko stanje, koje je suština svakog dobrog nastupa na sceni.

Tumačenje pojma elite kod Grotovskog i kod Smita:

Grotovski je verovao i pisao o tome da prava elita nije određena društvenim poreklom, bogatstvom ili obrazovanjem. Pisao je o tome da najobičniji radnik koji nema ni srednje obrazovanje, može da doživi stvaralački proces, dok je neki tamo profesor univerziteta možda već duhovno mrtav, formiran i zatvoren za nova iskustva, zapravo neka vrsta krute lešine bez ideje i smisla. (1)

Ova njegova tvrdnja je danas više nego očigledna kada se sa polja glume prebaci u polje književnosti. Svedoci smo dosadnih književnih dešavanja na kojima učesnici programa pumpaju svoju sujetu i traže određene pozicije na akademskoj sceni, potpuno se ne obazirući na publiku i zajedništvo sa publikom. Publika je nema žrtva koja obično odlazi nezadovoljna sa dosadnih književnih dešavanja na kojima pesnik za veče pročita dvadeset pesama monotonim glasom, a prijatelji kritičari ga uzdižu u nebo.

Slem scena je upravo nastala kao protest protiv lažnog elitizma akademske scene. Osporava se autoritet svakoga ko tvrdi da ima apsolutnu vlast nad književnim vrednostima. Ne postoji pesnik koji se ne može kritikovati, a glavni kritičar je publika. Na strani je demokratije u umetnosti, a publiku čine mahom obični ljudi koji ne moraju biti književno obrazovani. Umesto zatvorenih književnih sekti i titula, uvodi se živa scena u kojoj svako može da oseti i doživi nastup slem pesnika koji obično slemuje o svojoj svakodnevici i aktuelnim temama. Slem poezija je otvorena, narativna i pristupačna običnim ljudima. Umesto nerazumljivih, šifrovanih poetskih konstrukcija i besmislenih jezičkih igara, nudi se interakcija i razmena energije između performera i publike. Nudi se iskreni SUSRET. (1, 3)

Nastaviće se…

Korišćena literatura: 1. Ka siromašnom pozorištu (Ježi Grotovski), 2. Slam Poetry (Skot Vuds) i 3. Slem poezija – prevod sa engleske Vikipedije.