Jeftina psihodelija ili kako to vidi Đorđe Vić?

,,JEFTINA PSIHODELIJA“
ILI KAKO TO VIDI ĐORĐE VIĆ

Tekst objavljen povodom slem performansa „JEFTINA PSIHODELIJA“ u Poletu.

Đorđe Vić

Počnimo od znatiželje. Svojstvo karakteristično za detinjstvo koje se starenjem, usled utrnulosti u inerciju grube materijalne svakodnevice, gubi. A šta je starenje ako ne neka vrsta procesa, između ostalih i procesa oksidacije. U tom smislu treba praviti razliku između pojmova starenje i odrastanje. Neko može biti star i odrastao, a neko star i neodrastao. Dok je starenje proces oksidacije, odrastanje bi se moglo možda definisati kao proces samospoznaje i svakako uključuje znatiželju kao bitan element procesa. Polazim od toga da starim, a da još uvek nisam ni počeo da odrastam. Iz te pozicije nastavljam priču o fenomenu jeftine psihodelije. Kažu da je jedan od osnovnih pokazatelja svesnosti sposobnost orijentacije u prostoru. U tom smislu postavljam sebi pitanje gde sam, a odmah potom i ko sam (može i obrnutim redosledom), bez pretenzije davanja bilo kakvog odgovora.

Tu je i pitanje percepcije, konkretnije percepcije vremena i paralela između njega i muzike. Za mene, jedna od mogućih definicija vremena je da je vreme muzika. Dakle ja putujem, prelazim nekakav prostor, krećem se kroz sve dimenzije istog, a sve vreme imajući iskustvo susreta sa stvarnošću. Ona je veća od mene, samim tim i apsurdna. Susret može biti prijatan, ali i bolan. Mogu da reagujem na dva načina, ili po inerciji (mehanički) ili kreativno. U tom smislu putovanje posmatram kao neku vrstu aktivnog čekanja ispunjenog plesom, pri čemu je vreme muzika.

Sve skupa, to odsustvo svakog odgovora na najelementarnija pitanja, prisustvo apsurda u susretu sa stvarnošću i neobjektivnost percepcije dovodi do toga da se ta vrsta putovanja može posmatrati i kao trip tj. psihodelično putovanje. Putovanje koje za cilj ima da se putuje dublje u sebe, da se otkriju neke stvari o sebi. Sve ove pesme bi se mogle posmatrati i kao manifestacija, pokušaj kreativne reakcije na susret, pokušaj ekspresije, neka vrsta ,,kucanja u nepoznato“. Naravno, sve vreme, svesni sopstvene nemoći, slabosti i fragilnosti, otud atribut jeftinog, baš usled efemeričnosti čvrstine identifikovanosti naših ega. Dakle, naša reakcija na susret bi bila neka vrsta jeftine psihodelije, pri čemu sam susret ima karakter psihodeličnog subjektivno gledano, a naša reakcija jeftinog i lako lomljivog.

Moja ideja je da celu situaciju ovog slem performansa, ceo događaj, posmatramo kao neku vrstu ,,rituala“ koji za cilj ima da kroz pokušaj ličnog svedočenja nekakvih naših malih istina, artikulisanih u rečima naših pesama, ali samo kao odraz unutrašnjih impulsa koji se rečima ne mogu izreći, impulsa našeg tela i naših čula, kroz pokušaj da uputimo neku vrstu krika u nepoznato, doživimo neku malu katarzu i ispunimo prostor različitim zvucima, porukama, svedočanstvima i tako bar na kratko, iskoračimo iz dosadne svakodnevice i svi zajedno otputujemo, imamo neku vrstu ekstraordinarnog iskustva, bez ikakvih spoljnih stimulansa. Izvođači bi trebalo da imaju cilj da pokušaju da pobede taj pritisak koji svaki izvođač ima da nešto mora da se uradi dobro, da se svidi drugima, da zadovolje u najmanju ruku sebe. Sama svest da taj pritisak postoji donosi neku vrstu olakšanja, kao kad se prevaziđe strah da se konačno prestane sa laganjem i izgovori istina što će i omogućiti da transička supstanca prostruji našim bićem , da između nas i gledaoca ne stoji zid, već da (sa)učestvujemo u zajedničkom ,,ritualu“, sve vreme svesni sabornosti i zajedničkog čina. Da pokušamo da bez ikakve pretenzije nešto postignemo i postanemo svesni, bar na tih sat vremena, svih tih stega građanskog društva, sveg tog pritiska i da damo svom ,,ludilu“ na volju, svesni da smo svi zapravo duboko u sebi i dalje neodrasla deca, doduše već pomalo ostarela, i kao takva da pokušamo da budemo znatiželjni, da pustimo da naše telo samo misli, da sve radimo iz impulsa sa ciljem da možda otkrijemo nešto novo o sebi kroz to iskustvo.

Što kaže Arto: ,,Neka zapleše konačno ljudska anatomija“. U tom smislu neka naše pesme budu odraz plesa našeg bića, naših unutrašnjih impulsa na susret sa zvukom koji može biti i tišina.

Inspirisano čitanjem Artoa i razgovorima sa Nenadom Čolićem, rediteljem Plavog pozorišta.

JEFTINA PSIHODELIJA
Slem performans Đorđa Vića
7. februar 2017, od 20 časova
Galerija Polet, Beograd, Cetinjska 15