Prvo ikada održano slem veče u Beogradu

Prema poslednjim informacijama koje imamo mi sa Poezina, u Beogradu, a verovatno i u Srbiji, prvo slem veče održano je u Klubu Doma omladine Beograda, neke davne 2002. godine. Radi što vernijeg prikaza događaja, prenosimo tekst iz medija.

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/12/14/srpski/R02121301.shtml
Piše: P. DRAGOSAVAC
Subota, 14. dec 2002.

Impresije posle prve večeri slem poezije u Beogradu
Zabavnije od koncerata
Slem poezija je rođena u Americi, ali se primila i u Evropi

Prvo slem veče u Beogradu

Prvo slem veče u Beogradu

Prošle nedelje u Klubu Doma omladine održano je prvo veče slem poezije u Beogradu. Teorijski, slem poezija predstavlja novi koncept prezentacije poezije; potencijalni učesnik je svako ko ima šta da kaže i pri tom ima hrabrosti da se pojavi na sceni i istrpi sud publike; poetske večeri održavaju se u „neformalnijim“ prostorima – u klubu, kafeu; publika takođe aktivno učestvuje – navija ili negoduje, ćuti ili dobacuje; od njene podrške zavisi i ko će se od pesnika-takmičara kvalifikovati za finale i pobediti.

„Slem poezija“ je startovala u Americi, po „predanju“ pokret je rođen 1985. godine u jednom čikaškom džez klubu. U međuvremenu novi način prezentacije poezije primio se i u većem delu zapadne Evrope. U naše krajeve dolazi nedavno, a glavni promoter je nemački pesnik Vivald Koslovski. Pre Beograda Koslovski je seme slema posejao u Zagrebu i Sarajevu.

Pre početka hepeninga malo je ko od prisutnih u Klubu Doma omladine imao jasnu predstavu šta može da očekuje. Na kraju troipočasovnog programa ispostavilo se da se poetsko veče pretvorilo u retko dobru zabavu. Podjednako se uživalo i na pozornici i ispred nje. Kao na dobrim koncertima ili pozorišnim predstavama.

Nisu se, doduše, poštovala baš sva pravila „slem-turnira“. Većina učesnika probijala je (ograničeno) vreme za nastup. Svirala se frula iako nije dozvoljeno služenje instrumentima. Nije bilo pobednika. Na zaprepašćenje voditelja Koslovskog, finalisti su se dogovorili da pobednika nema. To je, u neku ruku, bio i pravedan ishod – bila je premijera, a većina učesnika su bili gosti iz inostranstva: šestoro Zagrepčana, dva Švajcarca (takođe promoteri slem poezije) i petoro domaćih.

Kod šarolike publike (dominirala su mlađa lica, ali bilo je i starijeg sveta) najbolje su prolazile neobaveznije teme i otkačeniji „performeri“ poezije.

Dvojica nadobudnih domaćih repera nasukala su se na svoju pretencioznost, „iskulirani“ su. Ozbiljne teme u interpretaciji patetično angažovanih Švajcaraca takođe su nailazile muk, odnosno, na kurtoazni pljesak. Da bar malo kapira situaciju u svetu nad kojom kao meditira, Etrit Hasler ne bi u odglumljenom poetskom žaru tresnuo mikrofon o pod. Može tako da besni u Švajcarskoj. Ovde je Božu, DOB-ovog „momka za sve“, doveo u predinfarktno stanje („Ko je ovaj idiot… razbi novu četresosmicu…“).

Prvo slem veče u Beogradu

Prvo slem veče u Beogradu

Najveće simpatije i odobravanje publike dobili su Zagrepčani Mario Kovač i Janko Mesić i Smederevac Ivan Tobić, odnosno „Tobić Tobić idol mladih“. Kovač je, između ostalog, recitovao kako i zašto treba ubiti bivšu devojku. Kad je došao do dela u kojem se spominju motorna pila i sumporna kiselina, čuo se glas iz publike „Mario, Srbine…“ Neopisiv momenat, valjanje od smeha – na bini, u publici, u bekstejdžu…

Janko Mesić je bio neviđeno iskren u prepričavanju svojih iskustava sa alkoholom, lakim drogama i policijom. Nije imao unapred spremljeni tekst, sve je pričao iz glave, odgovarao na dobacivanja, impresionirao otvorenošću.

I svaka čast gostima Mariju i Janku, ali najveće otkrovljenje prve večeri slem poezije u Beogradu ipak je bio Tobić Tobić idol mladih. Po lucidnosti, duhovitosti i strasti kojom komunicira sa publikom, ovaj dvadesetpetogodišnji Smederevac neodoljivo podseća na Ramba Amadeusa s početka karijere. Svejedno da li izvodi „poemu“ o ispadanju „Sartida“ iz Kupa UEFA („Da bi pobedio moraš izjednačiti“) ili peva na „tobećem“ jeziku, Tobić pravi rusvaj jer poseduje „scenski magnetizam“ Odabranog.

Poštovaoci „ozbiljne“ poezije i strogih kanona sigurno bi našli milion zamerki na račun „slema“ – „umetnička“ vrednost pesama u dosta slučajeva je diskutabilna, malo je pravila koja se poštuju, puno improvizacije i nekonvencionalnosti… Međutim, ono što nikako ne bi mogli da ospore jeste da se i publika i pesnici na ovakvim poetskim večerima odlično zabavljaju, što najčešće nije slučaj na uobičajenim književnim promocijama. Zato neće čuditi ako večeri slem poezije uskoro postanu redovna pojava i u našoj sredini.